•  
  • 56
  •  
  •  

Pre četiri godine nekoliko svesnih ljudi odlučilo je da posadi drvo, snimi taj proces i pozovu druge ljude da se i oni osveste i priključe akciji sadnje kako bismo se bar delimično odužili prirodi za sve ono što nam je dala.

Jedna od tih svesnih i savesnih ljudi je Tea Nikolić, koja je za Original ispričala kako je nastalo Udruženje „Šuma peva“, zbog čega su se upustili u ovu misiju i kakvi su im planovi za dalje, te na koji način je moguće pomoći.

– „Šuma peva“ je osnovalo desetak ljubitelja prirode i drveća 2014. godine. Bilo nam je žao da gledamo kako drveće polako nestaje u krajevima u kojima smo živeli i osećali smo bespomoćni bes koji smo pokušali da kanališemo u nešto produktivno i kreativno. Tako smo došli na ideju da posadimo drvo i da pozovemo građane da ili sami sade drveće ili da nam se priključe donacijom, volontiranjem.

Photo: originalmagazin.com

 

Naravno tek kada smo krenuli u konkretnu akciju shvatili smo da nije tako jednostavno posaditi drvo. Kontaktirali smo sa „Zelenilom“ opštine na kojoj smo želeli da sadimo. Bili su ljubazni i rekli da će nam se javiti ako se javi neko ko želi da posadi drvo na prostoru koji ne pripada njima. Sticajem okolnosti, neka žena je želela da posadi drvo umesto breze koju je neko posekao na teritoriji koja ne pripada „Zelenilu“, ali je kontaktirala sa „Zelenilom“ ne znajući to. I oni su nas se setili.

To je bio taj prvi likvidambar u Ulici Jovana Bjelića koji smo posadili, još je tamo i bori se. Objavili smo snimak na Jutjubu. Ali zapravo prijatelji su nam dali vetar u leđa donacijama koje su nam pomogle da možemo da nabavljamo sadnice. Zatim smo otvorili i Fejsbuk stranu, Tviter i ostalo i krenuli. Za svako drvo morali smo da kontaktiramo sa „Zelenilom“, izlazimo sa njima na teren i dobijemo odobrenje.

S vremenom smo shvatili da je puno škola i vrtića bez drveća i bez kontrole zelenih površina, tako da smo počeli tamo da sadimo. To se pročulo pa nas sada vrtići sami kontaktiraju. Takođe smo, sadeći na ulici, shvatili da su ljudi okrutni prema drveću, tako da smo se povukli u naselja koja ne pokriva „Zelenilo“, u kojima ljudi žele drveće jer ga nemaju i u kojima će se brinuti o tom drveću.

Do sada smo posadili preko 600 sadnica različitih vrsta drveća u zavisnosti od mesta na kom sadimo. Neko drveće je preživelo a neko ne. Ali i to je deo sadnje, da nešto ne preživi. Drveće koje smo mi posadili možete videti i u Tašmajdanskom parku. Sada smo posvećeni ozelenjavanju naselja koja su van strukture. Centar grada pripada „Zelenilu“, jer su oni jedini koji mogu da obezbede drvo tako da to drvo preživi na ulici.

Jedan od velikih izazova za četinare jeste to što služe kao toaleti psima, i predviđamo da za pedesetak godina neće biti nijednog četinara u gradu ako se to nastavi. Sa druge strane, ne vidimo rešenje, jer psima je to prirodno, drveća je sve manje, a pasa sve više. Tako da su im šanse nikakve – priča Tea, a na pitanje da li joj je ova borba ikada delovala beznadežno i unapred izgubljeno, te šta ju je motivisalo da nastavlja dalje, kaže:

– Ako posmatramo na nekom širem planu, sve ovo se čini malim što mi radimo. Ali nisam nikada bila sklona tome da postavljam velike i nerealne ciljeve, jer ih je teže ispuniti i lakše se razočarati. Mi smo krenuli ni iz čega, i sada kad prolazimo ulicom vidimo neko veće drveće koje ne bi bilo tu da ga nismo baš mi posadili, i to je stvarno divan osećaj. Ono što me tera da nastavim dalje je i sam osećaj posle sadnje, koji je zaista jedinstven i mnogi koji su prvi put sa nama sadili želeli su da to ponove. I ne samo to, budući da sam autorka emisije „Šuma peva“ na Radio-aparatu, internet radiju, pa sam izložena mnogim mračnim ekološkim vestima i predviđanjima, sadnja je nešto što mi daje osećaj da činim dobro, nije samo da sedim i delim vesti.

Photo: lolamagazin.com

 

Gledajući kako drveće polako nestaje, osećali smo bespomoćni bes koji smo pokušali da kanališemo u nešto produktivno.

Kaže da su reakcije ljudi, kada ih vide da sade, različite, ali da uglavnom imaju podršku.

– Uglavnom ljudi veoma pozitivno reaguju kada nas vide da sadimo. Ponekad naiđemo na nekog pesimistu koji kaže da to neće uspeti, da će neko polomiti, i ponekad taj pesimista bude u pravu. Jednom su nam zvali komunalce kad smo sadili u parku, ali smo imali dozvolu „Zelenila“, pa je sve bilo OK, osim što je malo bilo neprijatno.

Na pitanje šta svako od nas može da uradi da svoje okruženje učini boljim, nema dilemu:

Mnogo je toga što možemo da uradimo za okruženje, ali potrebno je mnogo više da urade nadležne institucije, mi za početak možemo da odvajamo smeće kako bi skupljači sekundarnih sirovina lakše došli do njega i vratili ga u tokove reciklaže, da trošimo manje struje, vadimo punjače iz utičnica, posadimo drveće, isključimo klima-uređaje, isključujemo automobile leti dok stojimo, a ne da budemo samoživi na uštrb ostalog stanovništva. Da kupujemo manje. Mnogo je toga što možemo sami, a još je više onoga što bi morala država.

Finansiramo se od donacija građana, takođe nam se svake godine javi poneka firma koja želi da donira delić novca za životnu sredinu. Na Fejsbuku Udruženja „Šuma peva“ i sajtu sumapeva.rs su sve informacije o tome.

Izvor: originalmagazin.com

  •  
  • 56
  •  
  •