DARA IZ ZEMUNA: Izgubila je svog čoveka, zatim voljenog brata, a onda pronašla ŽELJENI MIR

Njihova priča, sigurni smo, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Priča o istinskoj ljubavi, požrtvovanosti, posvećenosti, o pravoj povezanosti čoveka i psa. Priča koja vas na momenat ostavlja bez daha, izaziva neizmernu tugu, ali i budi nadu koja je često zaturena u nekom ćošku i ne prepoznaje se dok ne zavirite duboko u svoje misli. Ispričajmo je još jednom i zaokružimo na najlepši mogući način.

ZEMUN: Istinska ljubav čoveka i psa – NIJE ŽELEO DA ODE U BOLNICU da dva svoja psa ne bi ostavio same

Zemun nekada. Čika Đole, veliki rus Vanja i Dara sa očima boje meda, njihove duge šetnje kejom, hranjenje labudova, međusobno poverenje. Čovek koji nije imao mnogo toga u svom životu i čije su najveće bogatstvo bila upravo ova četiri oka koja su ga u stopu pratila. Za sebe nije mogao da obezbedi mnogo toga, ali za njih… Sve na svetu. Mir, spokoj, osećaj da nije sam, sve su mu to pružali. A on njima – pristojan i lep život, redovan obrok. Besprekorna idila trajala je sve dok se nije razboleo. Zbog teškog stanja primoravali su ga da ode u bolnicu.

Birao je, zdravlje ili psi. I odabrao da ih ne napusti. Poklonio im je i poslednji otkucaj svog srca koje ga je ubrzo izdalo. Vanja i Dara odvedeni su u azil. Desilo se ono čega se bojao – njegova jedina porodica ostala je sama. Tužni, uznemireni, utučeni i potpuno slomljeni našli su se u svom sivilu, okruživali su ih hladni zidovi boksa koji im nisu pružali ni zrno utehe. Pomislili ste da se priča tu završava? Nije baš tako.

Divne devojke iz Zemuna odlučile su da ispune Đoletovu najveću želju, izvukle su ih iz azila i smestile na sigurno, u pansion. Tu su proveli dve godine svog života, proslavili Vanjin 12. i Darin 7. rođendan. Onda se samo desilo. Tmurno veče, puno neke neopisive tuge i težine koja je gušila. Vanji je iznenada postalo loše. Torzija želuca. Danima se borio, preživeo operaciju, nije odustajao i nije želeo da ostavi svoju sestricu samu. Ali sudbina je namenila drugačiji kraj. Vanja je otišao zauvek kod svog Đoleta.

A ona, ostala je sama. Izgubila je one koje je najviše volela. Devojke koje su im pomogle i prvi put odlučile su da Darine oči ponovo zablistaju onim sjajem koji je ranije imala, dobro poznatim i toliko željenim. Bez prestanka su za nju tražile novi dom, ljude koji će se u te iste oči iskreno zaljubiti i pružiti joj sve ono o čemu sanja. Tražile su, tražile mesecima i pronašle.

Obećale su joj da će se udomiti samo ako se useli u nečiji krevet i srce. Tako je i bilo. Darini novi vlasnici pročitali su njenu priču i zavoleli je još u prvoj rečenici. Svih ovih dana, dok napolju pada kiša i duva jak i ledeni vetar, Dara više ne mora da spava sklupčana u kućici. Dara ima svoj krevet, svoje činijice, svoje ogrlice i povoce, svoje igračke, ljubav, maženje, šetnje, pažnju, zagrljaje, svoju porodicu. Sve svoje. Toliko njih je reklo da se Dara zbog svojih godina (7) nikada neće udomiti u Srbiji, međutim, očigledno je potrebno samo ne odustati. Nikada. Njen sladak repić danas možete sresti u šetnji na Novom Beogradu. Prepoznaćete ove oke, sigurni smo u to.

„Daro, hvala ti što si bila tako dobra i strpljiva. Trebalo je vremena, ali vredelo je. Želimo ti srećan život“, poručile su joj njene dobre vile.

All photos: Isidora Živanović.

Dozvoljeno je preuzimanje sadržaja u nekomercijalne svrhe (u celosti, ne delova), uz obavezno upućivanje čitaoca u prvoj rečenici na izvor Djole dog (obeležen drugom bojom ili boldovanim slovima) sa postavljenim linkom ka stranici na kojoj je tekst izvorno objavljen, i na autora (ako ga ima). Nepoštovanje ovih pravila smatraće se kršenjem autorskih prava, u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima.