Djole dog autorski tekstoviKućni ljubimciPreporukaTop priče
Aktuelno

MACE IZ DRŽAVNOG ARHIVA: Sofija, Ljubica i Momčilo našli su dom među starim dokumentima

Državni arhiv Srbije jedinstvena je ustanova od nacionalnog značaja, pre svega zato što čuva kilometre i kilometre dragocene arhivske građe, vredna umetnička dela koja su im zaveštale porodice bivših upravnika, i neka od najvrednijih dokumenata. To su npr. Dečanska povelja iz 1330. godine, koju je Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, darovao pri osnivanju manastira Dečani, zatim Londonski ugovor o miru, zaključen između Srbije, Crne Gore, Grčke i Bugarske, s jedne, i Turske, sa druge strane, ili austrugarska objava rata Kraljevini Srbiji. Ali, nije to jedino što ga čini zanimljivim.

Državni arhiv spasao je sa ulice i udomio tri mace: Sofiju, Ljubicu i Momčila. Sofija i Ljubica su sestre, dok je Momčilo došao godinu dana kasnije.

„Oko pola godine pre korone, u leto 2019, koleginice koje su išle da bace đubre i u večernjim časovima, u dvorišnom kontejneru, našle su kartonsku kutiju sa mačićima i majkom. Majka je pobegla čim su otvorile vrata kontejnera, a pet mačića je ostalo. Koleginice su ih prvo držale u dvorištu, da bi tek sutradan otkrile upravi Arhiva da su našli mačke“, priča nam arhivski savetnik Jelica Reljić.

Budući da i direktor voli mačke i da ima macu Lolu, dozvolio je da mačići postanu stanari Arhiva, prvo dvorišni, a zatim i da se usele unutra. Međutim, već tog prvog vikenda dve mace su otišle i nisu se vratile, a u međuvremenu je jedna uginula. Tako su ostale Ljubica i Sofija. Ljubica je najveća maza, dok je Sofija veoma osteljiva, tvrdoglava, neuhvatljiva – pravi istraživački duh.

„Godinu dana kasnije čula sam da neko mjauče u dvorištu i pozvala direktora. Videli smo sasvim malo mače i direktor kaže: „Dovedite i njega!“ To je naš Momčilo. Međutim, Ljubica i Sofija ga nikada nisu prihvatile, ni kao bebirona, a  ni danas. Stalno se svađaju. I potpuno su različiti karakteri. Dok Momčilo samo spava i jede, devojke non-stop šetaju po celoj zgradi. Otkad su tu nemamo ni muve, ni smrdibube„, kaže Jelica Reljić.

Momčilo je za spavaću sobu izabrao pisarnicu, a Ljubica i Sofija Jeličinu kancelariju i u njoj stari kofer Vukašina Mićunovića, brata poznatijeg Veljka Mićunovića, narodnog heroja i diplomate. U koferčetu ih čeka mekano sivo ćebence, mada rado spavaju i po foteljama, kako za istraživače, tako i u direktorovoj kancelariji. Momčilo, pak, ima jastuk na polici u ormanu, čija vrata ume sam da otvori i uskoči unutra. Spava pored arhivskih klastera i mazi se samo kad je pospan ili tek probuđen.

Preko dana o macama brinu svi zaposleni, a noću čuvari, koji su tu 24 sata i vole ih, kao i one njih.

„Sofija nam je jednom nestala jer je neko zaboravio da zatvori prozor u potkrovlju. Kolege su se popele na krov i videle da je tamo, ali nisu mogli da joj priđu. Uplašila se kad ih je ugledala i pobegla, a oni su morali da siđu, jer je bilo nebezbedno. Četiri dana je bila na krovu, usred leta, okolo lete ptice. Jedne noći smo se dosetili i ostavili otvoren prozor i ispod postavili njen pesak, vodu i hranu. Osetila je miris i vratila se“, priča naša sagovornica.

Pre nekog vremena nestala je i maza Ljubica i to na pune tri nedelje, usred zime. Zaposleni su bili očajni. Oblepili su ceo kraj njenim slikama i molili da se javi onaj ko je vidi.

„Jedan vozač iz Čačka ostavio je otvorena vrata i nestala je. Danima i danima smo gledali snimke sa nadzornih kamera ne bismo li shvatili gde je pobegla, ali uzalud. Onda je jedna moja drugarica, posle tri nedelje, dok je šetala kuče, srela „mačkarku“ koja joj je rekla kako misli da je videla Ljubicu na kraju Tašmajdana, kod restorana „Šansa“. Zaposleni su odmah pojurili da provere da li je to zaista ona, ali niko od nas, iskreno, nije verovao. Ipak, našli su je na klupi, u društvu nekog drugara, mačora. Zaista je bila ona. Verovatno su ih hranili u restoranu“, priča Jelica.

Kad su ušli u Državni arhiv sa Ljubicom u rukama, u holu ih je sačekao pravi odbor za doček. Svi zaposleni su se okupili, presrećni. Pošto je ugledala masu ljudi, Ljubica se odmah izmigoljila i otrčala do Jeličine kancelarije i svog koferčeta, u kom obično spava. Konačno je bila na sigurnom!

„Otad stalno proveravamo da li su nam sve mace na broju. Bojimo se da opet neka ne nestane. Zaista su nam ti nestanci teško pali“, potvrđuju i ostali zaposleni.

Kada su neke izložbe, Jelica i njene kolege moraju mace da zatvore u neku od kancelarija. Nedavno je jedna strana ekipa snimala seriju, pa su dva dana bile zatvorene u potkrovlju, što ih je jako naljutilo i nisu posle htele da se maze. Naročito Sofija.

Djole dog preporučuje:

 

Čim bi se neko pojavio, šmugnula bi iza nameštaja. Jelica objašnjava da su uvek ljute kada moraju da ih zatvore, jer su navikle da se potpuno slobodno kreću. Nikada nisu oštetile ništa od arhiviske građe, a nameštaj koji su u međuvremenu presvlačili ima pet-frendli mebl, koji je gotovo nemoguće pocepati kandžama.

Jednom su ih sklonili i kada je u gostima bio britanski ministar finansija u pratnji ambasadorke te zemlje u Beogradu. Pošto je ambasadorka Šen Meklaud videla posude za mace s granulama, odmah je zamolila da ih dovedu da ih pomazi.

Inače, moglo bi se reći da je Sofija ljubitelj umetnosti i izložbene sale. Naročito ju je fascinirao veliki portret kralja Milana Obrenovića. Dok je bio izložen rado je dolazila u salu da ga „proučava“.

Momčilo se obično budi i izlazi iz ormana oko 15.30, kada zaposleni iz pisarnice završavaju radno vreme. Lenjo se odgega do Jeličine kancelarije i tamo prvo pojede ono što je ostalo Sofiji i Ljubici. Pošto pojede i svoju hranu, vrati se da spava. Često se dešava da stranke koje koriste pisarnicu i vide ga u ormanu, izađu i vrate se sa kesicom mesa u sosu ili želeu ili granulama za njega. Simpatična im je ta velika lenja, crno-bela, spavalica i mrgud.

*Momčilo je ogroman, duplo veći od njih, crn sa belim; Ljubica je crna sa žućkastim; Sofija je takođe crno-bela.
All photos: Privatna arhiva.
Teodora Spasojević, Djole dog

Dozvoljeno je preuzimanje sadržaja u nekomercijalne svrhe (u celosti, ne delova), uz obavezno upućivanje čitaoca u prvoj rečenici na izvor Djole dog (obeležen drugom bojom ili boldovanim slovima) sa postavljenim linkom ka stranici na kojoj je tekst izvorno objavljen, i na autora (ako ga ima). Nepoštovanje ovih pravila smatraće se kršenjem autorskih prava, u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima.

Back to top button
Close