Sve je počelo 16.oktobra 2017.godine. Makarona, najlepši pas na svetu, se pojavljuje na mojim vratima. Došla je kod mene u goste nenajavljeno i nenadano. Celo veče sam je gledala i pokušavala da odgonetnem kakva je to životinja. Pas ili mačka? “To je jorkširski terijer”, ponavlja mi drug po stoti put. Pokušavam da izgovorim, ali ne ide. „Uzeo sam je od nekih ljudi koji su je držali po šupama“, nastavlja priču i pokazuje mi sliku. Kaže tri puta je kupao nije mogao da skine te naslage prljavštine, ulja i ko zna čega u šta je bila ulepljena i što se vidi na slici. Mislim se kako li je izgledala pre tih silnih kupanja… Na kraju je čekao ponedeljak da se pet saloni otvore da je odvede na profesionalno sređivanje.

Gledam je, tu malu mrvu, kilo i sedamsto grama čiste ljubavi. Kaže mi drug “stavi je u krilo, ne linja se, pomiriši je”. Uzmem je a ona drhti. Liči mi na mačku, kao da prede dok je maziš – umiri se, pa se opet uplaši. Gledam je i mislim: ona je najlepši pas koga sam ikada videla! Do jutra mi se toliko podvukla pod kožu da sam znala da mora biti moja.

Narednih nekoliko nedelja ugovaram čuvanje najlepšeg psa i uspevam u tome! Drug ionako nema vremena da brine o njoj, stalno je na putu. A i znam da je Makarona, najepši pas na svetu, zaslužila sve, a nije nažalost imala ništa. Ona je, iako mlad pas, preživela mnogo toga. Usput saznajem i neke detalje koje nisam znala: pored toga što je živela u jako lošim uslovima, da stvar bude još gora – štenila se kod tih ljudi i ne zna se šta se desilo sa štencima. Verujem da su, ukoliko su preživeli prodati i to, nadam se, u dobre porodice. Naime, ti ljudi žive od toga i na pse gledaju kao na posao i nešto što im donesi pare.

Nakon mnogo nedostajanja – Makarona dolazi kod mene. Stojim u hodniku skamenjena od treme i gledam je kako istražuje i njuška po kući i pitam se – šta ja to radim!? Zar sam poludela? Pa to je pas, a ja ne znam ništa o psima. Da li treba da jede? Da spava? Da se prošeta? Dani nekako prolaze i nas dve smo nerazdvojne, sve radimo zajedno. Ubrzo me naučila i pseći jezik tako da smo po ceo dan razgovarale. Sve što je lepo kratko traje, tako su i te dve nedelje proletele i Makarona je morala da se vrati kod druga. Stojim na vratima i mašem joj, a deo mene umire…

Shvatam da ne mogu da živim bez nje, on je odvodi, a ja plačem. Sve mi nedostaje: zvuk njenih šapica kako idu za mnom, njena zelena činijica u kuhinji, njeno jutarnje skakanje po krevetu čim posumnja da sam budna, jer pobogu, cele noći je nisam mazila. Neumorno zovem druga svaki dan i zapitkujem kako je Makarona, da li joj nedostajem? d Brinem se da li je dobro i da li je jela. Kaže mi da kupim sebi štene i da je drugačije kada pas odraste uz tebe, ali ja ne želim nekog drugog psa, želim baš nju.

5 februar. Zovem ga i slavim kao Maka dan! Drugu sam se popela na vrh glave i ubedila ga da je za Makaronu najbolje da bude kod mene, jer će tu imati svu negu koja joj je potrebna. Konačno mi govori da mogu da dođem po nju. Nestrpljivo ga čekam dva sata ispred njegove zgrade da se vrati kući, uzimam je i počinje naša velika avantura! Zelena posudica je ponovo u mojoj kuhinji. I dalje imam problem sa izgovorom njene rase, ali nema veze, to je najlepši pas, pa joj smišljam pesmice na putu ka kući i pevam mala Makarona svilena bombona.

Prozvali smo je mali eksploatator i „lepljiva“, željna ljubavi, maženja i češkanja, kao da je htela da nadoknadi svu nežnost koju do tada nije imala.

Dobija svoju prvu igračku, uspavanog miša. Dve nedelje je spavala pored njega i nije znala kako sa njim da se igra. Mislila da je to možda jastuk, pa je na njemu odmarala svoju lepu glavicu. Palo je i prvo kupanje i to bebećim šamponom (ne preporučujem nikako), dobija samo njen češalj, šnalice i gumice za kosu, jer vreme je i da se modira! Baka joj poklanja, pored puno ljubavi i češkanja – i roze ćebence, da se ne smrzne njena zimogrožljiva nežnica.

Naravno nije sve bilo tako divno kao što zvuči i priča se tu ne završava, već tek počinje. Život u lošim uslovima i šupama je ostavio velike posledice,  pre svega, na Makaronino zdravlje. Kako nam je veterinar (u čiju ordinaciju samo što se nismo preselile) rekao – bila je premršava i neuhranjena. Povrh svega, ustanovili smo i da boluje od srčanog crva. Bez obzira na sve, nisam mogla da se odvojim od nje, tako da sam odlučia – počinje novo poglavlje njenog života! Najlepši pas će imati najlepši život!

Vera Đorđević
Zapratite Makin insta nalog
@makarona_svilena_bombona