Kućni ljubimciVesti
Aktuelno

PAS ŽUĆA, ili priča koja se u mojoj porodici prenosi s kolena-na-koleno

Rekli su mi da su ga zvali Žuća. Mešanac, ko zna kakvih rasa, pasmina, niko nije tačno znao kako je dospeo u našu porodicu. Da li ga je neko našao, ili je ostao jedini od nebrojeno mnogo kučića koji su se u to vreme na selu surovo uništavali, jer su bili nepotrebni višak (što je i Jesenjin stihom za večnost zadenuo), ili im ga je neko utrapio onako usput, samo da ga se reši, ili je, kako to često biva, sam Žuća uporno dolazio na dedin prag, osećajući, tom čudnovatom psećom logikom, da tu i pripada. Ne zna se.

Slika je simbolična.

 

Moj je otac odrastao u selu Krajišnik, nadomak Zrenjanina, u blizini srpsko-rumunske granice i kao najmlađem muškom članu porodice najveća mu je obaveza, osim pohađanja škole, bila da čuva stoku (blago) u polju, veći deo dana. Bilo je to vreme koje je još u vazduhu nosilo miris baruta i smrti iz Drugog svetskog rata, vreme siromaštva, još uvek opčinjenosti Staljinom, ispunjeno obožavanjem Tita i radoznalošću da se uhvate i najzad vide ti mali ljudi koji se kriju u radio aparatima, a kojima su se samo glasovi mogu čuti.

Dok je otac čuvao krave na pašnjacima ka obližnjem mestu Jaša Tomić, društvo mu je pravio, ali i dobrano pomagao u čuvanju životinja, neugledni, sitni i mršavi pas, žuto braon dlake, zbog koje je i dobio, nimalo originalno ime – Žuća. Delili su oni dobro i zlo, veselje u igrama sa drugim čobančićima, od kojih su šore i klisa bile najpopularnije, strah u trenucima kada ih je na sred polja, nezaštićene, zaticalo nevreme, sevanjem munja na nebu i parajućim zvukom groma i onu tihu radost i sreću koju su razmenjivali dok su delili pogaču i koziji sir sa malo luka, što im je spremao moj deda Nikola, dvostruki udovac, koji je rešio da se više ne ženi i da sam podiže decu.

Ali, iako je sa mojim ocem provodio vreme i delio sve što su imali, Žućin Bog (kako je to Džek London opisivao) bio je neko drugi. Bio je to tatin stariji polubrat, a moj stric Đura, koji je radio i živeo u Zrenjaninu a povremeno dolazio vikendom u selo. Svi u porodici su to znali; ako u subotu ujutro Žuća juri golubove i zalutale mačke po dvorištu ili se lenjo izležava na slabom jesenjem Suncu, Đura sigurno neće doći. Žuća je to, ko zna kako znao. A kada bi Žuća osetio da je stric krenuo iz grada dalekog oko 40 kilometara, i on bi krenuo u zoru subotom njemu u susret.

Stric Đura sedi prvi s leva, a otac sedi pored njega, a tu je i deda Nikola.
Fotografija je iz 1947.godine, iz privatne arhive porodice Tanasković.

 

U to vreme nije bilo puta pa ni autobuskog saobraćaja do sela, a ni železnice. Tako se iz Zrenjanina stizalo vozom do obližnje Sutjeske, udaljene 9 kilometara, a zatim se peške ili zapregom stizalo do Krajišnika. Žuća bi uvek, na čudan način znao kad je subota i da je to baš ona subota u kojoj će doći njegov Bog i žurno bi jutrom krenuo stricu u susret. Znao je doći uvek desetak minuta pre voza u sutješćansku stanicu i mirno sedeći, očekivao je njemu najdraže biće. A onda bi njih dvojica zajedno od stanice prešli 9 kilometara i stigli kući. Stric se uvek vraćao nazad, sutradan, u nedelju, negde posle ručka, vozom oko 3 sata. Žuća bi ga otpratio ponovo do stanice, sačekao da se stric Đura ukrca i opet se vratio u svoje selo.

Ne znam koliko je Žuća živeo, tako da ne znam koliko je dugo trajalo ovo dirljivo druženje strica s njim, ali i danas se pitam; kako je Žuća znao kad je subota i to baš ona u kojoj će doći stric? Kako je znao u koje vreme da krene? A znati otići i vratiti se duž puta od desetak kilometara i nije nešto neobično za prosečnog psa.

Želeo sam da se ova priča ne zaboravi i zato sam je utisnuo u mrežu informacija zvanu internet, neka Žuća živi u još nekim sećanjima. Drago biće je to zaslužilo! A vama koji ćete ovo čitati poručujem, ako ste rešili da vaše dete dobije kućnog ljubimca ili ga vi želite, udomite lutalice, ili one koji su drugima višak, bez obzira što su mešanci. Ljubav takvog stvorenja čudesno je jaka, bezuslovna, okrepljujuća, lekovita, bez obzira o kojoj se životinji radi. Provereno i potvrđeno, hiljadu puta!

Nikola Tankosić
Hvala Nikoli na poslatoj priči i želji da je podeli baš sa nama.

Dozvoljeno je preuzimanje sadržaja u nekomercijalne svrhe (u celosti, ne delova), uz obavezno upućivanje čitaoca u prvoj rečenici na izvor Djole dog (obeležen drugom bojom ili boldovanim slovima) sa postavljenim linkom ka stranici na kojoj je tekst izvorno objavljen, i na autora (ako ga ima). Nepoštovanje ovih pravila smatraće se kršenjem autorskih prava, u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima.

Izaberi temu koju želiš
Tagovi
Back to top button
Close