Posebno nas oduševi odnos dece i ljubimaca, njihovo zajedničko odrastanje i iskrena ljubav koja se rodi među njima. Tako čista osećanja jednih prema drugima inspirišu i čine dane lepšim. Ovo je sastav Nikole Manojlovića koji je napisao “Priča jednog psa” kada je pohađao osmi razred osnovne škole.
Inicijalno su ga podelili naši drugari iz Udruženja Beta Beograd, a mi mu se rado vraćamo opet.
„Pamtim vašu sreću kada ste me kupili. Dugo i pažljivo ste me birali, pratili kako rastem, čekali da budem dovoljno veliki i primim prvu vakcinu da možete da me uzmete. Došao sam u vaš dom, kupovali ste mi igračke i raznu hranu. Ja sam bio najsrecniji što ste me stalno mazili, pokazivali svojim gostima, ljubili i brinuli o meni. Svakoga dana smo išli u šetnju, svakog dana sam sretao svoje drugove po parkovima i na ulici.
Onda se nešto promenilo. Činilo mi se da imate manje vremena. Više nije bilo igračaka, ali sam znao da mi nisu ni potrebne, bili ste mi potrebni vi. Više nije bilo raznovrsne hrane, jeo sam granule koje ste mi sipali u činiju ujutru, dok ste nekada zaboravljali da mi sipate svežu vodu. Šetnje su bile sve ređe, verovao sam da je terasa dovoljna. Onda ste vodili duge razgovore, da biste rešili da nekuda odete. Preselili ste me u neko dvorište kod ljudi koje ne znam, oni me nisu voleli kao što sam mislio da me vi volite. Mislili su da ću biti čuvar i da ću ujedati sve one koji preskaču ogradu. Ja to nisam želeo. Jedan od tih ljudi me je i udario. Posle nekog vremena su me ostavili napolju.
Lutao sam ulicama, čekao da mi neko da hranu. Nisam ni znao kako ljudi umeju da budu okrutni. Nisam mogao da verujem da će me ljudi terati bez razloga i udarati iako ništa nisam uradio. Dok sam se smrzavao na parčetu kartona i čekao da se završi veliki odmor pa da pokupim ispred pekare ostatke hrane, secao sam se kako su nekada o meni brinuli, kako su me vodili kod veterinara, kupali me i mazili. Sve je to sada samo uspomena.
Znam da ću doživeti još neku godinu na ulici, možda će me skupiti šinteri, možda ubiti drugi, veći psi. Da sam mogao da biram, nikada ne bih otišao od svoje porodice da bi nekome bio igračka samo neko vreme. Ja sam pas, živo biće, koje ima potrebe, koje traži ljubav i pažnju. Ako se odlučite da nekog mog psećeg druga uzmete ili udomite, potrudite se da imamo život kakav zaslužujemo. Mi ćemo vam uzvratiti ljubavlju i vernošću“.
Dozvoljeno je preuzimanje sadržaja u nekomercijalne svrhe (u celosti, ne delova), uz obavezno upućivanje čitaoca u prvoj rečenici na izvor Djole dog (obeležen drugom bojom ili boldovanim slovima) sa postavljenim linkom ka stranici na kojoj je tekst izvorno objavljen, i na autora (ako ga ima). Nepoštovanje ovih pravila smatraće se kršenjem autorskih prava, u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima.
