Priča o BAKA ANI I MAČJIM BESKUĆNICIMA iz centra Zagreba

Cela ova priča započela je tužno, jednim slučajnim susretom sa bakom Anom, u maloj mračnoj zagrebačkoj ulici, u pljusku tipičnom za jesenje veče. Nažalost, baka Ana bila je jedina osoba koja je ne samo videla, već i hranila i mazila mace, malene neprimetne stanare te ulice. Iako su sve ove godine mnogi znali za njih, samo su prolazili, odlazili, zaboravili da su i oni deo ulica, grada, planete, da su i oni bića koja umiru od gladi, bolesti i žude za malo pažnje, koju su do sada dobijali samo od bake Ane.

Baka Ana nije prošla, nije ih napustila i nije ih zaboravila, jer je ona divna dama od 83 godine koja je poslednjih godina, uprkos lošem zdravstvenom stanju, iskreno delila svoj usamljeni život sa macama na 5 hranilica u centru Zagreba.

Svake večeri, uprkos mnogim neprijatnostima koje je imala od pojedinaca, baka Ana se trudila da svom mačjem društvu pruži bar jedan skroman, ali siguran obrok u danu. Nedostatak obroka, baka Ana je vešto nadoknađivala svaki dan tajnim začinom zvanim – ljubav.

Prolazili su dani, nedelje, meseci i godine, sunce, sneg, kiša. Baka je bila bolesnija i umornija, ali njeni mjau prijatelji su svake večeri čekali baku Anu na istom mestu – a ona? Pa ona ih nikada nije izneverila! Do nedavno…Baka Ana je, nažalost, završila u krevetu. Bila je sve slabija, dok se jednog dana nije desilo da ne može da ustane.

Neki divni ljudi su tek par dana pre, sreli i upoznali nju i njeno ulično društvo mačaka, u toj maloj pustoj ulici, dok su smrznute mace jele. Baka Ana ih posmatrala i plakala od nemoći.

Baš ti divni ljudi odlučili su da baka Ani ispune želju. Da iako ona nije u mogućnosti da brine o njima, učine da macama bude lepo, a da baka bude srećna. Počeli su se okupljati početkom novembra. Okupila ih je jedna Ivana koja je prva upoznala baku Anu. Upis hranilišta u gradsku evidenciju je trajao nekoliko meseci. Za početak su imali kućice od kutija sa izolacijom, a trajne bajkovite kućice sa ovih divnih fotografija postavili su pre desetak dana. Još su im dve lokacije ostale za uređenje.

Kako kaže volonterka Martina sa kojom smo razgovarali, u divnoj akciji pomažu im i pojedinci, Udruženje „Prava šapa“, a imaju i podršku mesnog odbora. Nažalost, kako kaže, kao i većina volontera, svakodnevno su na udaru ljudi koji njihov trud ne razumeju, ne zanimaju ih razlozi zbog kojih brinu, kao ni činjenica da to rade za dobrobit čitave zajednice i grada, a na kraju krajeva i za njih.

„Teška je to borba, ali guramo zbog mačaka sve.“

Trude se da edukuju ljude razgovaraju i objašnjavaju. Često im to ne uspeva, pa dolazi do omalovažavanja njihovog rada i pričinjavanja štete po hranilištu.

Sa svačim su se borili zadnjih meseci. Od bacanja kućica, bacanja činijica, teranja mačaka, polivanja deterdžentom po mestima gde jedu, dolazilo je do huškanja pasa na mace, verbalnog vređanja, pretnji trovanjem, uriniranja i obavljanja velike nužde na mestima gde mačke jedu, itd. Kako kaže Martina – svega ima.

Međutim, cilj oko koga su okupljeni čini da se sve to prevaziđe. Obećali su lep epilog ove priče, i odlučni su da u tome istraju. Odlučni su da reč koju su dali baka Ani – da će mace biti zdrave, zbrinute, nahranjene, ispoštuju. Iako više neće moći da ih obiđe, nadamo se da će baki biti puno srce zbog iskrenog zalaganja ovih neverovatnih ljudi.

Zahvaljujemo Martini na razgovoru i ustupljenim fotografijama. Sve najbolje ekipi „Miceki baka Ane“ u daljem radu i sve pohvale za dosadašnji rad.

Dozvoljeno je preuzimanje sadržaja u nekomercijalne svrhe (u celosti, ne delova), uz obavezno upućivanje čitaoca u prvoj rečenici na izvor Djole dog (obeležen drugom bojom ili boldovanim slovima) sa postavljenim linkom ka stranici na kojoj je tekst izvorno objavljen, i na autora (ako ga ima). Nepoštovanje ovih pravila smatraće se kršenjem autorskih prava, u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima.