Kućni ljubimci

Priča o Gruberu

Bio je to jedan kišni novembarski dan. Moj Nikola je otišao u Veternik do moje sestre i pronašao u njenom dvorištu jedno malo crno kuče. Moja sestra ga je dobila od svojih poslodavaca koji su ga pronašli na svojoj vikendici u Čereviću – neko ga je ostavio ispred njihovih vrata. Tada je bio toliko mali da nije ni progledalo, a sada već veliki dečko po imenu Gruber koji je ušao u naš život.

Pošto je moja sestra radila po ceo dan i nije mogla da brine o maloj kuci, Nikola i ja smo ga uzeli i doveli kod nas u Novi Sad. Tad smo živeli u stanu (koji nije bio pet friendly) i sećam se koliko sam strepela da gazdarica ne dođe i momentalno ne izbaci sve na ulicu. Nažalost, u Novom Sadu je gotovo nemoguće naći pet friendly stan za iznajmljivanje i mnogo ljudi je u neprijatnoj situaciji ukoliko mora da menja adresu stanovanja, ukoliko nema sopstveni stan.

Od prvog dana, Gruber je bio tako dobro i mirno stvorenje, u stanu ni glasa nije pustio niti pravio bilo kakav haos. Ok, malo je piškio po stanu, ali je brzo naučio da obavlja svoje potrebe na pelenu i znao je da napravi svinjac kad je počeo da jede sam iz posudice, no – ljudi moji, on je bio nešto najslađe što sam u životu videla. Tako je bio mali, kao mala kiflica!

A kao i svaka beba, obožavao je kad ga stavimo kod nas na krevet pa ga češkamo po stomaku, a noću nas je budio i po nekoliko puta da mu damo da jede. Prvo se hranio na cuclu, na svaka dva-tri sata i onda je polako prelazio na čvrstu hranu.

U početku smo ga zvali samo “kuca”. Nismo znali koje ime da mu damo niti koliko će da poraste. Izgledao je kao mali labrador (na kraju smo dobro procenili, izrastao je u psa od 25kg i definitivno je mešanac labradora). Pošto smo Nikola i ja veliki obožavatelji emisije “Državni posao” (da, znam, tipični smo Vojvođani) i uvek smo se smejali kad je Čvarkov spominjao Šilovičku i njenu dogu Grubera, iz zezancije smo odlučili da se naš mali crni kuca zove Gruber. Opet nismo pogrešili, zaista mu danas pristaje to ime!

Gruber je voleo da se uvlači glavu u papuče i u drugu obuću, da ulazi u čizme. Non stop je bio gladan i obožaaavao je hranu, i dan danas je obožava.

Toliko smo ga zavoleli i sad ne možemo više da zamislimo život bez njega. Gruber je zaslužan za to što smo počeli da se bavimo čuvanjem pasa, on je bio naša inspiracija i na neki način nam je dao ideju da otvorimo pansion za pse. Gruber je izrastao u jedno veliko blentavo stvorenje opsednuto hranom, lopticama i igračkama, a hobi mu je jurcanje po dvorištu i igranje sa našim četvoronožnim gostima.

Nikola i ja smo se preselili u Veternik gde je živela još jedna kuca od mog pokojnog dede – naša Cica, i nas četvoro danas u Veterniku sa Gruberom i Cicom, a tu nam se nalazi i pansion.

Gruber je u naš život došao sasvim slučajno i ja smatram da svaki pas treba da ima topli dom i svoje ljude koji će adekvatno brinuti o njemu. Iako ne osuđujem to da ljudi kupuju rasne pse (od pravih i savesnih odgajivača), ja lično bih se uvek opredelila za udomljavanje, jer su nam ulice pune napuštenih pasa. Da, to jeste problem neodgovornih vlasnika koji napuštaju svoje ljubimce, problem državnih organa koji ne proveravaju da li se zakon o dobrobiti kućnih ljubimaca sprovodi i problem kotitelja koji ne žele da sterilišu svoje pse jer im je navodno žao da muče psa, a nije im žao da izbace kučiće na ulicu.

Ipak, uvek će biti dobrih ljudi koji će se truditi da svi napušteni psi nađu svoj dom i ja ih ovom prilikom pozdravljam i zahvaljujem na beskrajnoj dobroti.

Do sledećeg puta!

Kristina Milutinović
pansionzapse_avav

 

Tagovi

Povezane vesti i priče

Ne propustite

Back to top button
Close