U Srbiji ima 143 REGISTROVANA PRIHVATILIŠTA ZA PSE u Srbiji – ko ih kontroliše?

Smrt 108 pasa početkom juna, u prihvatilištu u Velikom Gradištu, o kom se staralo udruženje “PUŽ”, a za koje će se tek pošto su u javnost “procurele” informacije da su nesrećne životinje masovno umirale od gladi i žeđi, ispostaviti da nije registrovano, uznemirila je javnost, a epilog se čeka. Osim što lokalno Tužilaštvo i Policija još vode predistražni postupak, i što će republički veterinarski inspektor podneti prekršajne prijave zbog utvrđenih propusta u radu, grupa udruženja koja se bavi zaštitom životinja podnela je i krivičnu prijavu protiv vlasnice. Kažu, ne žele da se sve završi samo na prekršaju i novčanoj kazni.

Kako je Srbija došla do toga da ovako veliki broj životinja ugine u najgorim mukama? Razgovarali smo tim povodom sa Vesnom Teodorović, predsednicom udruženja Pravo na život iz Šapca, koje čine volonteri u lokalnom azilu.

– Od 120 pasa, koliko ih je bilo u prihvatilištu u Velikom Gradištu, preživelo je samo 12, od kojih se za 11 nestalih pasa vodi istraga – kaže naša sagovornica. – Toliko su bili gladni da su se prvo jeli među sobom, zatim su zubima grizli kućice i kaveze i kopali rupe, u pokušaju da se oslobode i pobegnu, da se spasu. Preživeli su imali izlomljene zube. Više udruženja podnelo je krivičnu prijavu, a u kontaktu smo i sa donatorkama iz Nemačke, koje su pomagale prihvatilište. Ne smemo da dozvolimo da odgovorni prođu nekažnjeno zbog mučenika, zatvorenih, gladnih, podivljalih, bespomoćnih i prisiljenih na agoniju, a zatim i zbog volonterske časti i obraza, ali i zbog toga što se šalje loša poruka.

Čim su otkriveni leševi dela nesrećnih životinja, volonteri šabačkog prihvatilišta objavili su oštar post na društvenim mrežama, u kom, između ostalog, kažu:

“Oni koji se pretvaraju da vole životinje, više zla im učine od onih koji ih ne vole. Najnoviji slučaj u Velikom Gradištu očiti je primer. Akteri zločina su dobročiniteljk”, predsednik udruženja za zaštitu pasa, koju je opština zadužila da na gradskom zemljištu otvori prihvatilište i brine o napuštenim psima, a ne da sprovede pseći Aušvic, i volonter azila koji je održavao azil. Volonter koji to nije, jer je na ime rada u azilu dobijao platu. Vlasnica azila je nazovi zaštitar, koji je imao sreće da, i kad je vest o smrti pasa postala vest dana, i dalje dobija donacije, uglavnom od nemačkih organizacija i pojedinaca. Kako bi izbegla plaćanje poreza, vlasnica azila, dok donacije stižu, proglašava svoje udruženje neaktivnim, ali donacije prima. Nakon što je sama prijavila uginuće pasa, pokušala je da njihovu smrt lažira, a istražitelji su na licu mesta pronašli samo 25 poluraspadnutih tela. Čovek koji je radio u azilu i puštao da psi umiru danima i nedeljama, do policijskog privođenja bio je spokojan, sramno je opoganio volontersko ime.”

Podsećaju da je osramoćeno volonterstvo u očima Evrope, ali i da – ovoliku neljudskost i neodgovornost ne mogu da razumeju, podnesu i oproste, zaključili su šabački volonteri.

A kakva je situacija u ostatku zemlje i šta je uopšte neophodno da bi neko imao prihvatilište? Za početak, neophodno je da dobije dozvolu od Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Objekat mora da bude sa zidovima i podovima koji mogu lako da se održavaju i dezinfikuju, kao i da ispunjava propise vezane za kapacitete. Osoblje mora da bude obučeno za rad sa životinjama, a obuku organizuje Uprava. Psi moraju redovno da dobijaju vodu i hranu.

U Registru Uprave, koji je javan, evidentirano je 143 prihvatilišta za napuštene životinje.

– Inspekcijski nadzor u pogledu objekta, opreme i vođenja evidencije obavlja veterinarska inspekcija, a u svim drugim oblastima opštinska i republička komunalna inspekcija, poreska, kao i inspekcijske službe lokalnih samouprava – naveli su iz Uprave u odgovoru na pitanja koja smo im poslali.

Na molbu da opišu kakvi su uslovi za životinje u azilima i sa čim se inspektori sreću na terenu, kažu:

– Uslovi koje moraju da ispunjavaju objekti prihvatilišta za upis u Registar Uprave za veterinu propisani su Pravilnikom o uslovima koje moraju da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni za životinje („Sl.glasnik RS”, broj 19/12), a na sajtu Uprave  objavljena je i Kontrolna lista KL -29-02-03, koja svakom fizičkom ili pravnom licu može poslužiti za samoproveru. Veterinarska inspekcija, u skladu sa svojim Planovima inspekcijskog nadzora analizom rizika i po prioritetima, vrši nadzor u njima.

Što se tiče pronađenih propusta i eventualnih sankcija u poslednjih tri do pet godina, u Upravi kažu da su, u zavisnosti od zatečenog činjeničnog stanja, donete različite mere: od zabrane rada prihvatilištima sve do ispunjenja propisanih zahteva, do otklanjanja uočenih nepravilnosti u zadatim rokovima, pa i kaznene mere, ako su za tu povredu predviđene. Broj sankcija je, međutim, ostao enigma.

Na pitanje da li je Uprava inicirala neke postupke zbog zlostavljanja i zanemarivanja životinja u prihvatilištima i koji je epilog, odgovaraju:

– Kada je reč o zlostavljanju životinja, u proces se uključuju javno tužilaštvo i policija, s obzirom da je u pitanju krivično delo, a kada je u pitanju zanemarivanje životinja, u zavisnosti od težine, epilog je različit.

Ukoliko udruženja imaju registrovana prihvatilišta, prema njima se postupa na isti način kao prema bilo kom pravnom ili fizičkom licu koje je registrovalo prihvatilište za napuštene životinje. Prihvatilište u Velikom Gradištu nije kao takvo registrovano u Upravi za veterinu, kažu i dodaju:

– U ovom trenutku ceo postupak vodi javno Tužilaštvo i Policija, na čiju inicijativu se uključila veterinarska služba radi procene zatečenog stanja u smislu uzroka smrti, starosti leševa, zdravstvenog stanja i stanja očuvanja dobrobiti preživelih pasa.

Prema mišljenju Vesne Teodorović, najveći problem u gradskim prihvatilištima, koje osniva država, jeste to što u njima ne rade oni koji vole životinje, već se zaposleni osećaju kao da su tu smešteni po kazni, pa se prema psima tako i odnose. U nekim azilima zaštitarima nije ni dozvoljen ulaz. Gladni psi, nabijeni u kaveze daleko više nego što njihovi kapaciteti dozvoljavaju, međudobno se bore i grizu. Sve to dovodi do velike smrtnosti.

– Takva je situacija bila i u Šapcu do 2020. godine – kaže naša sagovornica. – Od 500, 600 pasa godišnje koji bi stigli u prihvatilište, više od 90 odsto bi uginulo. Zaposleni bi im dali hranu pre čišćenja, pa bi, ne sačekavši da to pojedu, sve zajedno šmrkovima spirali. U boksovima za četvoro, bilo je nagurano i po 10 pasa. Bilo je dana da ugine njih šest – sedam, pa i 10. U međuvremenu, promenilo se rukovodstvo, a mi, volonteri, dolazimo svakodnevno, čistimo, hranimo ih, šetamo bez obzira na vremenske prilike, ubacili smo kućice. Boravimo sa njima po dva – tri sata dnevno. Broj uginuća se smanjio na svega šest prošle godine. Kad vidimo da je previše pasa u boksu, ili da su zajedno neki koji se ne slažu, ili da nije primećena skotna kuja ili bolestan pas, sve prijavljujemo, a propusti se otklanjaju.

Ona veruje da bi zajedničkom akcijom i međusobnom saradnjom udruženja, prilike u većini azila u zemlji mogle da se poboljšaju. Svakako, jedan od najboljih puteva je da se ne ćuti, ali mnogi biraju baš to.

Novinari redakcije Djole dog su odmah nakon prijave o uginuću pasa u Velikom Gradištu, kontaktirali Tužilaštvo i primili saopštenje na mail, ali samo sa informacijama koje su već bile poznate.

Djole dog, Teodora Spasojević

Dozvoljeno je preuzimanje sadržaja u nekomercijalne svrhe (u celosti, ne delova), uz obavezno upućivanje čitaoca u prvoj rečenici na izvor Djole dog (obeležen drugom bojom ili boldovanim slovima) sa postavljenim linkom ka stranici na kojoj je tekst izvorno objavljen, i na autora (ako ga ima). Nepoštovanje ovih pravila smatraće se kršenjem autorskih prava, u smislu Zakona o autorskim i srodnim pravima.